Sveti Sava i Holokaust

Prenosimo članak Nade Banjanin Đuričić, objavljen 22.1.2016. u dnevnom listu Danas povodom Dana sećanja na Holokaust, 27.01.2016.
central_tower_07_dsc_0074

Piše: Nada Banjanin Đuričić

Znaju li Beograđani koji piju i obeduju u restoranu “So i biber” na levoj obali Save, na Starom sajmištu u broju 19, da se u toj zgradi, u nekadašnjem Turskom paviljonu, tokom rata od ’41. do ’44. u sklopu nacističkog Jevrejskog logora Zemun, kasnije, Prihvatnog logora Zemun, nalazilo kupatilo i – mrtvačnica? Efemeran podatak? 

Spada li taj podatak u domen informacija od javnog značaja? Da li ljudi individualno, jedan po jedan, treba da šalju popunjene formulare Službi za katastar nepokretnosti i da se raspituju šta se u kojoj zgradi na Starom sajmištu nalazilo pre 70 godina? Ili bi, možda, očuvane originalne zgrade iz tog perioda trebalo da budu pod zaštitom države, kao sastavni deo memorijalnog kompleksa, možda muzej, a do tada ispred svake bi trebalo da se nalazi makar tabla sa oznakom: “Ova zgrada je sazidana 1938. kao Turski paviljon na Beogradskom sajmištu. Tokom nacističke okupacije bila je sastavni deo Jevrejskog logora Zemun, korišćena je kao kupatilo i mrtvačnica.”

Preko puta, u broju 20, nalazi se još jedan restoran “Posejdon” sa velikom sportskom salom i teretanom. Zar ne bi ispred njega trebalo da stoji tabla sa natpisom: “Ova zgrada je sazidana 1937. i poznata je kao zadužbina Nikole Spasića na Beogradskom sajmištu, tj. kao Spasićev paviljon. Tokom nacističke okupacije korišćena je kao bolnica Jevrejskog logora Zemun. U njoj je kao medicinska sestra radila Hilda Dajč, studentkinja arhitekture koja se dobrovoljno prijavila da pomaže zatočenicima. I sama Jevrejka, ubrzo je ubijena u gasnom kamionu”.

Zar Beograđanima nije poznat film Gorana Paskaljevića “Kad svane dan,” ili prošlogodišnja đačka predstava “Nevidljivi spomenici” u Bitef teatru; zar Beograđani nisu čuli za roman Davida Albaharija “Gec i Majer,” ili bar za prošle godine NIN-ovom nagradom nagrađeni roman Filipa Davida “Kuća sećanja i zaborava”, zar Beograđani nisu čitali ispovest Beate Niman “Moj dobri otac,” ili gledali dokumentarni film “Dobri otac,” zar Beograđani nisu videli ni knjigu dr Milana Koljanina “Nemački logor na Beogradskom sajmištu”, ni studiju slučaja dr Kristofera Brauninga “Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na sajmištu”, ni knjigu dr Jovana Bajforda “Staro sajmište, mesto sećanja, zaborava i sporenja” ili makar “Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44…” (jer svi pomenuti naslovi, kao i mnogi drugi, bave se, ako ne eksplicitno, onda velikim delom, upravo ovom tematikom). Ili više ne čitaju knjige, više nemaju internet, više ne idu u pozorište, više ne gledaju filmove…?

Ili, možda, nigde nema tako dobre kafane i nigde nema tako dobre teretane kao na Starom sajmištu? Ili nas je možda povratak surovog kapitalizma potpuno izopačio i potopio sve ljudsko u nama? Ili možda mislimo da one hiljade duša jevrejskih žena, dece i staraca, zajedno sa romskim i srpskim dušama – ako je uopšte važno koliko kojih, i ako nije “nedostojno čoveka” (T. Adorno) pominjati brojeve – koje su na tom mestu skončale svoje anonimne, nevine živote i stopile se u cifru od oko (kako piše) “40.000”, a na drugom mestu (kako piše) “100.000” žrtava fašizma, nije vredno pažnje? Ili nam je možda dosadilo ono otrcano “smrt fašizmu, sloboda narodu”, pa smo ga nijansirano protumačili i prećutno se saglasili da – pomalo fašizma ne može da škodi? Ili možda ono “sloboda narodu” tumačimo tako da samo neki narod ima slobodu, pa onda može slobodno da gazi po starim, već zaboravljenim žrtvama?

Hoće li to Beograd da bude metropola u kasabi, ili je možda tek čaršija? I kako se to započinje gradnja nekakvog “Beograda na vodi” tačno preko puta tog istog Starog sajmišta, mesta stradanja, i ponovo, kao pre 70 godina taj grad na njega ravnodušno gleda, i kako se ponovo aktuelizuju zastrašujuće reči Davida Albaharija o tom “… Beogradu koji ih, sa druge obale reke, nemo posmatra.”

Holokaust (grč. holos – ceo, potpun; kaustos, spaljen, uništenje spaljivanjem, kod Grka i Rimljana: žrtva paljenica) naziv je za sistematski planski državni progon i genocid nad oko šest miliona evropskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, koji su počinili nacistička Nemačka i njeni saradnici. Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila 27. januar (dan oslobođenja Aušvica) Međunarodnim danom sećanja na žrtve Holokausta.

Jevrejski logor Zemun je ključno mesto za istoriju Holokausta u Srbiji. Za manje od dva meseca tokom proleća ’42. u njemu je ubijena skoro polovina ukupnog broja Jevreja sa teritorije okupirane Srbije. Na taj način je Srbija postala prva zemlja pod nacističkom okupacijom proglašena “očišćenom od Jevreja”, kako je Emanuel Šefer, da bi se pohvalio, izvestio svoje pretpostavljene u Berlinu… Pored toga, ovo mesto ima veliki značaj i u široj istoriji uništavanja evropskih Jevreja jer su događaji na Sajmištu, kako piše američki istoričar Kristofer Brauning “nagovestili efikasnost i rutinsku hladnokrvnost koja će kasnije biti usavršena u logorima smrti”. Zato se ovaj zločin posmatra kao “začeće jednog šireg plana za uništenje evropskih Jevreja”.

I tako, učenici triju beogradskih škola sa svojim profesorima uveliko spremaju svečani program kojim će 27. januara 2016. odati poštu žrtvama nacizma i upozoriti javnost na opasnost opakog zaborava zločina uz odlomke iz pisama Hilde Dajč i reči Prima Levija, Elija Vizela, Davida Albaharija, Filipa Davida, Jehude Amihaija, Beate Niman, Reli Alfandari… ali zbog “zaborava i sporenja” (čitaj: kapitalizma na srpski način) nije im dopušteno da komemoraciju žrtvama Holokausta održe na mestu stradanja, na mestu nekadašnjeg logora, na Starom sajmištu. Moraće oni da potraže neki drugi, neutralniji, prihvatljiviji prostor. Možda bi bilo najbolje da se sa svojim učenicima povuku i zatvore, nazad, u svoje škole. Tamo, gde im je i mesto.

Jer, za to vreme, na Svetog Savu neki Beograđani moraju imati priliku da mirno piju i obeduju u restoranu “So i biber” u Turskom paviljonu, a neki drugi Beograđani ne smeju propustiti svoj uplaćeni termin u teretani “Posejdon” u Spasićevom paviljonu na Starom sajmištu. Znaju se prioriteti.

Neće odustati profesori i đaci. Održaće svoj program u Kulturnom centru Rex, u Jevrejskoj ulici 16, u zgradi nekadašnjeg dobrotvornog jevrejskog društva “Oneg Šabat i Gemilut Hasadim”. Simbolika postoji, jer su stanari tog doma za stare i bolesne među prvima stradali kao žrtve “dušegupke”.

Ovih dana se čuje i pitanje: “Da li je u redu da se na Svetog Savu održava komemoracija žrtvama nacizma, Sveti Sava je ipak srpska slava. Ne ide uz komemoraciju”. Je li takav stav izraz antisemitizma ili nije (jer znamo da Srbi “nikad nisu bili antisemiti” mada se u jednom dokumentu tzv. “Vlade narodnog spasa” Milana Nedića iz ’42. navodi “… zahvaljujući okupatoru, oslobodili smo se Jevreja”)? Ako nije antisemitizam, šta li je, bezazlena reakcija na flagrantno kršenje običajnosti?

I, šta bi na sve to rekao Sveti Sava, da je živ? Danas, u ovoj našoj sekularnoj državi, u ovom našem građanskom, demokratski orijentisanom društvu, on bi, kao hrišćanin, prosvetitelj i humanista, s poštovanjem i pijetetom, zakazao komemoraciju. Očitao bi lično, ako ne “kadiš”, (molitvu za mrtve) ono makar “Oče naš” (opelo) i za žrtve Holokausta, i za žrtve genocida i za sve žrtve svih drugih ratnih zločina, i pomolio se – za mir.

Share
Facebook Twitter Email
This entry was posted in Članci, Dešavanja. Bookmark the permalink.