preuzeti pdf

Dragi prijatelji, drage prijateljice,

Otvorena knjiga koja je pred vama predstavlja neku vrstu nastavka razgovora i diskusija započetih tokom javnih vođenja koja su održana prethodne 2013. godine i koja su bila posvećena promišljanju nasleđa jugoslovenskog socijalizma.

Danas se sećanje na socijalističku Jugoslaviju u celom regionu, u različitoj meri kreće u rasponu između vatrenog antikomunizma, narativa o totalitarnoj represiji i nacionalističkog resantimana, i optimizma sećanja u kome danas nepostojeća zemlja predstavlja blistavi momenat istorije jugoslovenskih naroda i ljudi koji su u njoj živeli, u pogledu blagostanja, sigurnosti i poštovanja, dobijajući često mitske dimenzije zlatnog doba. Ono što još uvek u većoj meri nedostaje su detaljnija istraživanja i analize nasleđa socijalizma u Jugoslaviji i uvid u kompleksnost i protivrečnosti koje je on sadržao. Ona bi morala da uključuju bar nekoliko nivoa:

• Emancipatorsko nasleđe socijalizma, u prvom redu ideja i praksi čiji cilj je trebalo da bude oslobođenje rada i čoveka i društvo zasnovano na jednakosti, pravdi, solidarnosti i autonomiji individue i društva u celini;
• Ideološka upotreba tih ideja u svrhu legitimizacije tadašnjeg sistema i ono što se tada opisivalo kao jaz između teorije i prakse;
• Promišljanje u kojoj meri je to nasleđe relevantno danas u traganju za alternativama dominantnoj organizaciji društvenog života koje bi omogućavale autonomiju i emancipaciju ljudi.

Javna vođenja su bila (tek) mali doprinos otvaranju dijaloga o tim različitim nivoima i deo su projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“. Bilo ih je ukupno četiri: u junu, septembru, oktobru i novembru 2013. godine i njihov cilj je bio da otvore prostor za diskusiju, različite perspektive, neslaganja i razmenu. Javna vođenja su se odvijala na lokacijama koje su bile povezane sa temom vođenja i sa uvodničarima/kama koji/e se bave teorijskim promišljanjem ovih tema i/ili imaju neku vrstu ličnog iskustva. Bilo je zamišljeno da okvirno traju sat do sat i po, ali su po pravilu trajala dosta duže, jer bi nakon kratkih uvodnih izlaganja koja su predstavljala osnovu za razgovor, obično usledile inspirativne (na momente, žučne) diskusije u kojima su se često preplitala teorija i lično iskustvo, impresije i ideološka stanovišta.

Prvo javno vođenje „Radničko samoupravljanje – između emancipatorskog projekta i neuspelog eksperimenta“ bavilo se idejom radničkog samoupravljanja, ali i kompleksnošću koje je nosilo njegovo uvođenje u Jugoslaviji, napetostima koje su se pojavljivale u njegovom ostvarivanju, kao i načinu na koji je samoupravljanje oblikovalo društvenu strukturu tadašnjeg društva. Naredno „Kako se gradila budućnost? Omladinske radne akcije u Jugoslaviji između ideološke manipulacije i plemenitog zanesenjaštva“ bilo je posvećeno zajedničkom promišljanju uloge i značaja koje su omladinske radne akcije imale u socijalističkoj Jugoslaviji i u kojima je između 1947 – 1981. godine volonterski učestvovalo stotine hiljada uglavnom mladih ljudi iz zemlje i sveta. Treće javno vođenje „Od načina ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja do preduzetničkog grada? Mesne zajednice i postsocijalistička transformacija javnog prostora“ bilo je posvećeno mesnim zajednicama kao osnovnom obliku samoupravnog organizovanja građana/ki na lokalnom nivou i načinu ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja, protivrečnostima koje su pratile formiranje i funkcionisanje mesnih zajednica u praksi i postsocijalističkoj transformaciji javnog prostora na primeru mesnih zajednica. Na poslednjem javnom vođenju „Poslednja politička utopija? – ’68 u Jugoslaviji i neispunjena obećanja jugoslovenskog socijalizma“ razgovaralo se o značaju jednog od najupečatljivijih događaja jugoslovenske istorije – pobuni studenata/kinja 1968. godine koja je u svojim zahtevima integrisala elemente kritike realnog socijalizma i kapitalizma, ukazujući na nedostignute ideale slobode i emancipacije u jugoslovenskom društvu.

Tokom narednih meseci jednom mesečno biće objavljivani tekstovi o ovim temama. Ova otvorena knjiga je zamišljena kao korak dalje u pravcu teorijskog promišljanja ovih tema za sve one koji žele da tragaju dalje. Ona je otvorena, jer njena namera nije da ponudi konačne odgovore, već prostor za kritičko promišljanje nasleđa socijalističke Jugoslavije, istraživanje i sučeljavanje. Novo, kritičko promišljanje (i) ovog nasleđa nužno je danas, ne samo zbog prevazilaženja dihotomnih crno – belih matrica i uspostavljanja jednog kompleksnijeg viđenja prošlosti, već i zbog emancipatorskog potencijala koje takvo preispitivanje ima. U prvom redu, kroz preispitivanje vrednosti na kojima je zasnovano današnje društvo i otvaranja prostora za stvaranje alternativa dominantnom modelu zasnovanom na logici profita, kapitala i nacije. Važan deo tog prostora je želja da se uključe različite perspektive proistekle iz različitih iskustava i znanja, sposobnost da se one razumeju, ali i ospore bez ograničavanja na puko izražavanje vlastitih potreba ili potreba grupe kojima se pripada. Ovo je naš zajednički prostor i zato vas pozivamo da šaljete svoje komentare i tekstove, jer politika se pojavljuje u prostoru razlike, tek u dijalogu neistomišljenika/ca kada zajedničkim naporima treba naći rešenja za ona pitanja koja su zajednička. Kako Benjamin Barber kaže „bitna spornost je pretpostavka politike“, a politika se događa samo kad se ne složimo.

preuzeti pdf

Nešto malo o sebi, političkim uverenjima i angažmanu

Rođeni sam Beograđanin (mart 1947) „zahvaljujući“ tome što su moji roditelji 1941. izbegli iz Bosne i ostali u Beogradu i posle rata. Svih osam razreda osnovne škole završio sam u školi „Braća Ribar“ (sada eto nosi ime kralja Petra I, šta se tu može), a posle toga i beogradsku gimnaziju „Moša Pijade“ (i Moša je „ispao“ iz imena gimnazije, mora da je bio mnogo nestašan!). Matematiku sam diplomirao na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu i ceo radni vek proveo u Matematičkom institutu.

Prvo čega se jasno sećam u vezi sopstvenog političkog sazrevanja je jedna izvrsna knjiga. Negde pedesetih godina naime, prevedeno je delo Hesusa Ernandesa (1) „Republikanska Španija i SSSR“. Ja sam je, čini mi se pročitao u sedmom osnovne. Kao ozbiljan insajder, autor ne samo da je odlično opisivao i inače dramatične (na kraju i tragične) događaje iz građanskog rata, nego je posebno bio ubedljiv u prikazu destruktivnog delovanja Staljinovog režima i sovjetske agenture, najčešće sa ciljem da se destabilizuje koalicija levih snaga, pri čemu su značajnu ulogu odigrali staljinisti iz same KP Španije. Knjiga me je uzbudila i potresla, ali nekako i stvorila ubeđenje da je „pravi“ socijalizam moguć i da se eto, ostvaruje u našoj Titovoj Jugoslaviji. Pošto sam već tada puno čitao (u gimnaziji još više), pročitao sam sve što mi je došlo do ruke iz marksističke teorije, ali jednako tako i literaturu koja se ticala konkretnih političkih zbivanja. Otada pa nadalje bio sam stalno „u kursu događaja“. U osmom osnovne primljen sam među prvima u omladinsku organizaciju (mislim da se tada, još uvek zvala „Narodna omladina Jugoslavije“ i da je ubrzo promenila ime u „Savez omladine Jugoslavije“). Ovo napominjem, zato što, iako je u krajnjoj liniji bio cilj da se svi učlanimo (reč je bila o masovnoj organizaciji), ipak se nekako gledalo da se prvo istaknu oni bolji đaci, po pravilu odlični, a valjda i potenciajlni aktivisti. Ili mi se tako činilo.

Bilo kako bilo, pravi omladinski aktivista postao sam nekako već u prvom razredu gimnazije (tada je već postojala đačka samouprava). A tu počinje i priča o radnim akcijama. Pošto sam od rođenja pa sve do 2004. godine živeo na opštini Stari grad, gotovo sve što pričam vezano je za ovu opštinu.

Prva radna akcija „Ada 62“

Detalja se naravno, ne sećam, ali u proleće 1962. godine, na osnovu obaveštenja iz Opštinskog komiteta Saveza omladine Stari Grad, znali smo da će u prvoj smeni omladinske radne akcije čiji je cilj uređenje Ade Ciganlije (a zvanično ime „Ada 62“) raditi i brigada sa naše opštine. Odmah sam se prijavio, ali prvi doživljaj je bio da prijavljenih ima podosta, možda i duplo više: brigada je naime, trebalo da broji stotinak ljudi, ne više. Nisam naravno, odustao i svi mi koji smo sebe videli kao brigadire skupljali smo se uredno (jednom nedeljno ako se dobro sećam) pred sedištem Opštinskog komiteta SO Stari grad u ulici „Braće Jugovića“ (ugao „Zmaj Jovine“) (2). Šta smo tačno pričali (slušali) – ne sećam se, ali mislim da su prozivke bile redovne i sve to se zvalo “priprema brigade”. Reč je Omladinskoj radnoj brigadi (ORB) „Boža Stamenković“(3). Iako dakle, priprema nije izostala, a navodno ni selekcija, kad smo se jednog dana našli svi zajedno u naselju na Adi, utisak je bio da ne baš mali broj ljudi nije bio siguran zašto je tu i da li treba da ostane. Nekima od njih i nije bilo do rada, pa su naprosto zabušavali. Da stvar bude zabavnija, dobar deo takvih je bio u više nego dobroj fizičkoj kondiciji, neki su baš ostavljali utisak nekakvih „snagatora“. Koliko mogu da se setim, sam posao bio je dosta težak – zemljani radovi. Čini mi se pravljenje nasipa. Radni dan je trajao šest sati i radilo se uvek prepodne, s tim što je bilo pauze za užinu. Zbog naprezanja kombinovanog sa neiskustvom u držanju alata kao što je lopata, dosta nas je dobijalo bolne žuljeve na dlanovima, pa je devojka koja je bila „sanitet“ imala dosta posla. A u naselju je bio i lekar i medicinska sestra. Uslovi života bili su vrlo skromni. Spavalo se u malim šatorima za dva čoveka, sa čaršavima na slami. Nevolju su donosili i kišni dani, jer je svaka jača kiša dovodila vodu u šatore. Jelo se iz nekih plehanih posuda koje smo sami prali na česmi. Jelovnika se ne sećam, ali sva je prilika da je, kao i kasnije u vojsci, značajno bio zastupljen pasulj. Iz dosad ispričanog može se steći utisak da sve zajedno i nije bilo baš sjajno, ali moja sećanja govore upravo suprotno – iako smo kao brigada bili prilično neuspešni, odnosi među nama, brigadirkama i brigadirima, bili su zaista drugarski. Međusobno upoznavanje bilo je veliki doživljaj, pogotovo što smo u nekom smislu, bili šareno društvo: osim što smo bili iz različitih škola (4), za neke nije bilo baš jasno koje im je zanimanje (5) . Svejedno su odnosi bili jako dobri, a o nekakvom nasilju nije bilo ni govora. Na kraju smo na četnim sastancim predlagali ljude za pohvalnicu i udarništvo, ali čini mi se da je konačnu odluku doneo štab brigade.

Radna akcija „Autoput Bratstvo-jedinstvo 63“

U drugom razredu gimnazije izabran sam za člana školskog komiteta Saveza omladine i zadužen za ideološki rad (6). Ovo pominjem, jer ima i veze i sa odlaskom na izgradnju dela autoputa od Osipaonice do Beograda. Napominjem da je dovršetkom ove deonice autoput završen u celini (od Maribora do Đevđelije) i svečano pušten u rad 20. oktobra 1963. Ponovo sam išao u prvoj smeni, ovaj put u brigadi „Jelica Milovanović“. Budući da je bila reč o saveznoj radnoj akciji i pripreme su bile odgovarajuće. Ono što treba istaći je da je brigada bila u suštini kadrovska, tj. većinu su činili članovi školskih komiteta SO i drugi omladinski rukovodioci. Jedan mali deo brigade činili su i mladi radnici iz nekih radnih organizacija sa Starog grada. Koliko se sećam pripreme su bile temeljne, a sastajali smo se u dvorištu škole „Nikola Tesla“. Za komandanta brigade određen je Božo Hrnjak, nešto stariji od nas, svršeni đak drvoprerađivačke škole. Moram da kažem da je to bilo odlično kadrovsko rešenje: odličan komandant i u svakom pogledu vanserijska ličnost. Pre odlaska smo, koliko se sećam, bili tačno podeljeni u čete i uopšte uzev organizacija je bila čvrsta. Standard života i rada na akciji bio je mnogo bolji nego na Adi. Tako na primer, spavali smo u solidnim barakama (spavaone!) i generalno su higijenski uslovi bili solidni. Bila je posebna zgrada u kojoj smo obedovali iz tanjira i sa escajgom. Otprilike kao u nekoj menzi. Sa druge strane, kada je reč o radu moram reći da smo, da tako kažem, bili u proseku veoma vredni. Svest i ambicija bila je velika, radilo se puno a opet, bili su u pitanju teški, naporni zemljani radovi. Kao da sada gledam neke naše drugarice koje su radile na utovaru (dakle sa povećim lopatama) i koje praktično ne bi stale svih šest sati, osim za pauzu za užinu. Naravno da i onim muškim i jačim članovima brigade nije bilo lako da sve to odguraju kolicima gde treba. Bilo je jasno da se ozbiljnije meri koliko se ostvaruju i/ili prebacuju zadate norme. Biti proglašen za najboljeg brigadira (najbolju brigadirku) za prošli dan i podizati brigadnu zastavu na jarbol ujutro pred brigadom puno je značilo. To je bilo i vreme razvoja samoupravljanja, tako su uvedene brigadne konferencije, saveti naselja i nisu više o svemu odlučivale komandne strukture, nego često brigadisti direktno. Pošto smo bili već iskusni aktivisti, to nam je odgovaralo. Karakterističan slučaj desio se na samom kraju. Naš komandant Boža imao je svoj predlog za najboljeg brigadira za čitavu smenu u našoj brigadi i to je gledao da progura. Iako sam već naglasio koliko je bio omiljen, to mu nije prošlo. Velikom većinom smo izglasali jednog drugog druga za koga smo svi znali koliko je izvanredan radnik.

Glavni događaj bio je na kraju. Naše naselje je, koliko se sećam bilo u Kolarima. Kao što sam već pomenuo, bilo je dobro uređeno i poveliko – mislim da je u smeni bilo petnaestak brigada iz raznih krajeva. Na kraju smene, održan je svečani zbor svih brigada gde je predsednik saveta naselja pročitao odluku, a to je da je naša „Jelica“ najbolja brigada u smeni! Lako je zamisliti ogromno oduševljenje. Na povratku smo prošli Terazijama uz gromoglsnu pesmu. S pravom smo zapevali:

„Ide, nastupa, ne boji se rada,
„Jela Milovanović“, najbolja brigada!“

kao i:

„U naselju i na trasi
oj „Jelice“, najbolja si!“

Za mene je ovo svakako bila najteža i najvažnija radna akcija.

Ukratko o još dve radne akcije

Još dvaput sam bio na radnoj akciji.

U leto 1964. ponovo na uređenju Ade Ciganlije, akcija „Ada 64“. Ovaj put u drugoj smeni. Ovo pominjem jer to pada nezgodno, nekako usred leta, pa nastaje problem može li se posle još stići nekud na odmor. Iako je ovaj put standard bio bolji ipak se opet spavalo u šatoru. Za razliku od prve akcije, sad sam bar imao društvo iz odeljenja. Jedan od njih bio je i predsednik školskog komiteta SO. Kad već pominjem funkcije, da spomenem da sam uvek išao kao običan brigadir, ali „po omladinskoj liniji“ već sam bio funkcioner! Kao đaka trećeg razreda kandidovali su me (ni ne znam baš ko) i izabrali za člana Gradskog komiteta SO! Naravno da sam tamo (sa još jednom gimnazijalkom) bio najmlađi. Reklo bi se eto, mlad perspektivan, ali kao što se vidi, nisam uspeo ni da se uguram u prvu smenu. Rad je uglavnom bio lakši. Delom vezan za neke sadnice, travu, cveće, tako nešto, pa bi nas tu i tamo zavitlavali da naša brigada „Moša Pijade“ zapravo radi za Gradsko zelenilo. Ono što se dosta promenilo nabolje bila je i količina i kvalitet kulturnog i ideološkog rada, što mi je odgovaralo. Bilo je zaista uglednih gostiju (i Roćko Čolaković, ako se ne varam). A i među nama brigadirima pojavili su se talentovani recitatori i voditelji. Ranije pomenuto, samoupravljanju na akciji postalo je standard. Predsednik saveta naselja bio je Milan Milutinović. Ako vam zvuči poznato – u pravu ste. To je naš ekspredsednik koji je bio u poseti Hagu.

Godine 1965. sam maturirao i preskočio akciju, brinući i ne znajući koje studije da upišem.

Poslednji put sam bio akcijaš kao student i to u Zagrebu, na izgradnji i učvršćenju nasipa na Savi, akcija „SAVA 66“. Ako se ne varam, brigada je opet bila „Jelica“. Znam kako sada zvuči, ali tada naravno da smo pevali:

„Beograde, Beograde gde su ti brigade?
Otišle su, otišle su Zagreb da izgrade!“

Mislim da je i to bila savezna radna akcija. U svakom slučaju, standard je bio kao onda na autoputu. Što se tiče samog rada nije mi se dopadalo, jer sam dosta dana na trasi proveo odvojen od brigade. Bio sam naime, dodeljen kao asistent nekom čiki tehničaru koji je sa svojom mašinom išao po nasipu i zaravnjivao i utabavao gde treba (7).

Opet sam bio u drugoj smeni, a to je bilo ubrzo posle događaja koji je kod nas obeležio tu godinu. To je naravno, IV plenum CK SKJ na kome je smenjen Aleksandar Ranković. Pošto je reč o važnom i osetljivom događaju, trebalo je to objašnjavati i akcijašima. S tim zadatkom došao je iz Gradskog komiteta SK Zagreba Marinko Gruić, a zadatak nas „ideologa“ iz brigada je bio da prikupimo pitanja da bi se videlo šta ljudi ne znaju i šta ih zanima. Rezultat je generalno bio slabašan. Kod nas takođe. Nemajući izbora seo sam i sastavio pitanja gledajući da makar doprinesu nekakvom obaveštavanju. Rezultat je bio dobar. Drug Marinko je na sva pitanja odgovorio, ali i sa zabavnim dodatkom. Posebno je pohvalio kao najaktivnije nas Beograđane. Tu su se i naši brigadiri obradovali i krenuli da mi pričaju: „Jesi video Mišo, kako smo i u ovome dobri?“ Tog koji mi priča, dakle ništa nije zanimalo, ali je ubeđen da nekog jeste. Tako to biva.

Za kraj da kažem da ovo jeste bio kraj moje akcijaške karijere, ali ni u kom slučaju ne i aktivističke. Istekao mi je i drugi mandat u Gradskom komitetu SO, ali sam posle toga bio izvesno vreme predsednik opštinske konferencije SO Stari grad. A posle sam sticajem okolnosti kooptiran u Univerzitetski komitet SK, ali sve to i još ponešto ovde više nikako ne spada.

Prilozi

Pesme i parole

Jasno da se najviše pevalo Titu i o Titu, tako je bilo neprekidno još od vremena NOB. Jedan stih takoreći upozorava: „Nek’ se kolo ne pokrene da se Tito ne spomene!“

„Druže Tito samo piši,
radićemo i po kiši! (8)
Ti nam piši sa Kardeljom,
radićemo i nedeljom!
Neka piše i Jovanka,
radićemo bez prestanka!“

„U tunelu usred mraka
sija zvezda petokraka.
Petokraka sa pet pera,
to je značka proletera.
Petokraka sa pet lista,
to je značka komunista.
Petokraka sva u krvi,
nosio je Tito prvi.“

„U novembru četrdeset treće
izgubismo blago ponajveće.
Izgubismo narodnog heroja,
druga Lolu, skretara SKOJ-a.
Druže Lolo, ti si mor’o znati,
mladost će te večno spominjati.“

 „Ide nastupa, ne boji se rada, „Jela Milovanović“, sa Staroga grada!“

Zapravo bi trebalo nešto reći i o parolama koje smo izvikivali, jer su i one deo atmosfere. Glavna je, čini mi se, svakako bila „Tito, Partija, omladina, akcija!“

Još jedno sećanje na akciju „Ada 62“ (9)

Majske trešnje su već bile pojedene a i školska godina, takođe. Trešnje nisu bile baš bogznašta. Sa ocenama ista stvar. Nema veze, dolazi leto! Moji roditelji su mislili da mi je kampovanje u Rovinju, prethodnog jula sa njima (u šatoru koji bi mogao da se opiše kao mantil za troje), donelo toliku radost da je nemoguće da ne poželim reprizu. Zato su bili potpuno paf kad sam im saopštio da su letovanja sa njima neponovljiva i da se više neće ponoviti. U našoj maloj kujni se začuo samo dvoglasni šapat: „A gde?“ „Na radnu akciju“, rekao sam. Odlučno i glasno. „A gde?“, jedva se čulo. „Na Adu!“ „Šta ćeš tamo, sine, …TI ???“ Ovo „TI???“ je značilo: 1. Iz građanske (a ne radničko-seljačke) porodice; 2. Za tebe je teniski reket i violina, a ne ašov; 3. Sa majoneza na kazan! 4. Iz keramike na čučavac! 5, 6, 7,… Da ne brojimo. A osnovna poruka je bila da ću i tako da pobegnem drugog dana, pa je bolje da se ne brukam. „Zato i idem“, rekao sam „da vidim koliko sam svilen i da osetim život van svog uobičajenog kruga.“ „Te radne akcije su zamka za uprezanje novih volova u partijska kola“, režala je moja majka, zaboravljajući na (u našoj kući uobičajenu) političku uzdržanost. „Ako, videću ih izbliza. Kad rade, a ne kad drže govore. Možda su to neki moji „Moji univerziteti“. „U pravu je, nek’ ide“, rekao je moj otac. „Bolje da lupi glavom sad, nego posle, kad bude kasno. Mi ga nećemo sprečavati.“

Onaj ko je pokušao da me spreči da postanem novi Alija Sirotanović bio je štab Brigade. Postrojili su sve prijavljene (oko 200) na trotoar ispred zgrade u kojoj su bili razni komiteti, omladinski, partijski i koznakakvi još, u „Braće Jugovića“ (tamo gde je sad DSS) i objavili da su vrlo zadovoljni spremnošću naše omladine da da doprinos itd, ali da brigada može da broji samo 100 omladinaca i da će neki morati da sačekaju sledeću smenu. „Sad će čistka“, rekao je Zoran, drug iz klupe, inicijator našeg priključenja progresivnim omladinskim aktivnostima. Ni danas ne znam da li je njegova inicijativa bila plod inata ocu, izrazito reakcionarnom rigidnjaku.

Prvo su odbacili sve one ispod 16 godina, ako nisu bili izrazito krupni. Tu se nisam mnogo potresao iako mi ih je bilo žao. Onda su prepolovili broj ženske populacije. To mi već nije bilo pravo, ali mi je dobro obavešteni Zoran došapnuo da je to zato što su devojke slabije, pa neće moći da doprinesu očekivanom prebačaju norme. I dalje mi nije bilo pravo, ali se broj pretendenata na udarničku značku približio željenoj cifri. Zatim su odbacivali na osnovu klasne pripadnosti: radnička deca ulaze, činovnička malo teže, seljačke u krugu dvojke i tako nema, ko svira harmoniku može, ko ima malo dužu kosu ni slučajno. Vidim ja da mi roditelji fakultetlije i sviranje violine nisu komparativna prednost, pa odigram improvizovanu minimelodramu: „Ja odavde nemam gde. Moji su me poslali na akciju, a oni otputovali na mesec dana“. Tu su ostali u raskoraku, a ja sam čvstim korakom stupio na stepenište koje je vodilo u prostorije iz kojih se čulo uvežbavanje borbenog pokliča starogradske ORB „Boža Stamenković“:

„Avala!….Star…Avala!…Star…Avala!…Star…
Star, Star, Star, Stari grad, Beograd!“

I danas se pitam…ko li je to smislio.

Svejedno, važno je da sam to čuo tek tada. Da sam čuo ranije, možda ne bih ni otišao i napravio bih gadnu grešku.

Uprkos strahovima mojih roditelja, uopšte mi nije bilo teško da sa plasta zagrabim dva svežnja slame i uguram ih na svoju polovinu šatora koji će mi biti dom celog jula 1962. Naučio sam da jedem kupus i makarone, jaka stvar! Malo je teže išlo sa higijenom, al’ šta, ustanem pola sata ranije, dok još nikog nema, i lepo se regulišem na česmi na sred centralnog platoa. Kad dođem na dizanje zastave, svi se podave od mog „Old Spice“ oblaka. A i za druge velike zahvate se našlo rešenje, pedeset metara iza reda drvenih zahodskih kabina bila strogo zabranjena Sava.

Prvo sam dobio uniformu koja mi je bila tesna ali je (u sadejstvu lake hrane i teškog rada) posle tri dana bila taman. A kasnije i sasvim komotna. Naš prvi radni zadatak je bio pravljenje nasipa. Iskopavali smo zemlju i tovarili je u zaprežna kola koja su čekala u redu kao vagoneti. Neuki a entuzijastični, uglavnom smo se vratili sa posla krvavih dlanova, ali puni priča o tome koliko smo kola napunili i koliko smo prebacili plan. Već sledećih dana plan se prebacivao sve više i više, do neslućenih razmera. Štab Brigade je radosno nosio izveštaj u štab celog naselja (u naselju je bilo 12 brigada). Jedino nasip nije rastao u skladu sa prebacivanjem plana. Ne znam da li su to ljudi sami smislili (ili im je neko preneo iskustva iz privrede ili sa ranijih radnih akcija), tek, kola su drugog dana punjena malo manje, pa sledećeg dana još manje… A procenti rasli, jer su se brojala kola a ne kubici. Mudro, a? Ima o toj ORA još, ali ne sad, da ne bude mnogo.

Napomene

(1) Istaknuti revolucionar, član Politbiroa KP Španije i ministar u vladi sve do propasti Republike. Izbegao je najpre u Moskvu, kasnije u Meksiko.

(2) Sada je tamo sedište stranke Demokratske stranke Srbije (DSS), što mi naravno, diže pritisak kad god tuda prođem. A kako i ne bi!

(3) Da dodam i nešto privatno: moji roditelji nisu se protivili mom planu za odlazak na radnu akciju. Mislim da je to prvenstveno, zato što se to sve dešavalo u Beogradu, pa su znali da mogu da obiđu svog jedinca (politički su bili indiferentni, naročito otac). Iako sve ovo i ne izgleda značajno, moram reći da su, na moje poveće iznenađenje, roditelji nekih mojih dobrih drugova i drugarica (i tada i na kasnije akcije) jednostavno stavili veto, tj. zabranu bez ikakvog obrazloženja. Lepa pedagogija!

(4) Na teritoriji Starog grada tada su pored Prve i Druge beogradske gimnazije bile i elektrotehnička škola “Nikola Tesla”, mašinska škola “Petar Drapšin” i drvoprerađivačka škola (po meni, sve vrlo solidne srednje škole). Posebno ističem i srednju učiteljsku i vaspitačku školu, dve izrazito “devojačke” škole, jer je to uvek značilo da su i na akcijama i kao omladinske aktivistkinje, naše drugarice bile dobro zastupljene. Što smo mi naravno, voleli iz više razloga.

(5) Tako na primer, jednog od njih kasnije sam sretao kao taksistu (uvek bismo se obojica obradovali), a drugi je imao malu ulogu u filmu Žike Pavlovića.

(6) Na tu sam funkciju biran ponovo i sledeće godine, a u IV razredu primljen sam u SKJ.

(7) Posle sam saznao šta je to asistent kao sudbina, ali to je već sasvim druga priča.

(8) Iako se ovako pevalo u pesmi, u moje vreme nije se nikad radilo po kiši. Ostajali smo u naselju i trudili se da smislimo neke aktivnosti.

(9) U tekstu je izostavljeno ono što se po mom mišljenju, ne odnosi direktno na samu radnu akciju. Kompletan tekst može se naći ovde

Javno vođenje „Ni ovde ni tamo – ’68 u Jugoslaviji i neispunjena obećanja jugoslovenskog socijalizma “ realizovano je u prostorijama kluba Magistrala, Dom kulture Studentski Grad, Bulevar Zorana Đinđića 179, Novi Beograd, 08. novembra 2013. od 17 do 19 časova.

Obilazak i razgovor „Ni ovde ni tamo – ’68 u Jugoslaviji i neispunjena obećanja jugoslovenskog socijalizma“ posvećen je zajedničkom promišljanju smisla i značaja jednog od najupečatljivijih događaja jugoslovenske istorije – pobune studenata 1968. godine. Iako je studentski pokret u Jugoslaviji delio mnoštvo karakteristika sa globalnim studentskim pokretom (u prvom redu protest protiv nasilja i represivnih režima, uz viziju društva u kome će jedinka moći da realizuje sve svoje ljudske potencijale), on je imao i svoje lokalne osobenosti. U svojim zahtevima pozicionirao se između “Istoka” i “Zapada”, integrišući elemente kritike i realnog socijalizma i kapitalizma, zahtevajući s jedne strane, afirmaciju prava individue i s druge, afirmaciju ideja socijalne pravde i samoupravnog socijalizma. Izrazito levičarski i pro-jugoslovenski, studentski pokret svoje zahteve artikuliše unutar okvira zvanične ideologije, ukazujući na nedostignute ideale slobode i emancipacije u jugoslovenskom društvu čiji je revolucija bila samo preduslov.

Povod za „beogradski jun“ danas deluje zbunjujuće naivno – 2. juna grupica studenata je pokušala da nepozvano uđe na žurku namenjenu brigadirima/kama omladinske radne akcije u Domu Kulture Novi Beograd pri čemu je intervenisala policija uz pomoć vatrogasaca. Nakon što se studenti upućuju ka centru Beograda, policija ih pred podvožnjakom ispod železničke pruge, rasteruje upotrebom vatrenog oružja. Sutradan su u većini medija studenti proglašeni huliganima, a u Studentskom gradu se formira studentsko vođstvo koje protestuje protiv nasilja režima. Posle ponovljenog nasilja policije u kome je povređeno više studenata/kinja kod istog podvožnjaka, Savet univerziteta proglašava sedmodnevni protestni štrajk. Protesti protiv brutalnosti policije prerastaju u proteste protiv raskoraka između proklamovanih vrednosti i razočaravajuće stvarnosti socijalizma i zahteve za demokratizacijom društva i slobodom okupljanja i protestvovanja. A podrška stiže iz gotovo svih univerziteskih centara (Sarajevo, Zagreb, Ljubljana…), gde se takođe održavaju protestni skupovi i tribine.

O ’68 u Jugoslaviji govorili su Krunoslav Stojaković (istoričar), jedan od učesnika protesta Dragomir Olujić Oluja, Olga Dimitrijević (dramaturškinja) i drugi/e. Urednica programa i moderatorka je Marijana Stojčić.

Obilazak je održan u organizaciji Foruma za primenjenu istoriju uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe u okviru projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“.

Javno vođenje „Od načina ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja do preduzetničkog grada? Mesne zajednice i postsocijalistička transformacija javnog prostora “ održano je u Mesnoj zajednici Novi Beograd-Fontana i u Mesnoj zajednici Studentski grad, u sredu 9. oktobra 2013. od 18 do 19 časova.

Obilazak i razgovor „Od načina ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja do preduzetničkog grada? Mesne zajednice i postsocijalistička transformacija javnog prostora“ bio je posvećen zajedničkom promišljanju načina na koji je ovakav vid organizacije lokalnih samouprava u socijalizmu bio povezan sa celokupnom vizijom društva, protivrečnosti koje su pratile formiranje i funkcionisanje mesnih zajednica i njihov značaj za participaciju građana/ki .

Mesne zajednice, čije je osniva nje kao najniže instance državne organizacije započeto sredinom 1960-ih godina, 1974. godine ulaze u Ustav kao osnovni oblik samoupravnog organizovanja građana/ki na lokalnom nivou. Kroz različite zajedničke inicijative (gradnja lokalnih puteva, dečjih vrtića i škola, sportskih igrališta, vodovoda, elektrifikacija…), građani/ke su unapređivali kvalitet života u svojoj lokalnoj zajednici. Zamišljene kao centri društvenog života i način ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja, mesne zajednice su počivale na ideji participacije i odgovornosti prema javnom dobru.

Tokom ovog javnog vođenja govorilo se o postsocijalističkoj transformaciji javnog prostora na primeru mesnih zajednica. O mesnim zajednicama govorili su dr Ksenija Petovar (Arhitektonski fakultet Beograd) i Marko Miletić (Kontekst kolektiv) i drugi.

Urednica programa i moderatorka je Marijana Stojčić.

Obilazak je održan u organizaciji Foruma za primenjenu istoriju uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe u okviru projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“.

In der Diskussion wurde thematisiert, dass die Geschichte des Völkermords an den Roma bis heute kaum bekannt ist, was unter anderem in der weiterhin anhaltenden Diskriminierung der Roma begründet ist. Es wurde auf die Kontinuität der Stigmatisierung und gesellschaftlichen Ausgrenzung hingewiesen, als ein Beispiel wurden die kürzlichen Zwangsumsiedlungen von Roma Familien in Containerlager ausserhalb des Belgrader Stadtgebiets angeführt. Rena Rädle betonte, dass zum Gedenken an die Opfer des Völkermords zur Zeit des Nationalsozialismus auch eine Problematisierung der gegenwärtigen Politik gegen Roma und Asylsuchende in Europa gehört. Nach einer kurzen Mittagspause machte sich die Gruppe auf den Weg in die Belgrader Innenstadt. In den nächsten Tagen stehen Workshops und zwei weitere Ausflüge nach Niš und Kragujevac auf dem Programm.

Javno vođenje „Kako se gradila budućnost? Omladinske radne akcije u Jugoslaviji između ideološke manipulacije i plemenitog zanesenjaštva“ odžano je ispred zgrade SIV-a u sredu 18. septembra 2013. godine od 18 do 19 časova.

Obilazak i razgovor „Kako se gradila budućnost? Omladinske radne akcije u Jugoslaviji između ideološke manipulacije i plemenitog zanesenjaštva“ bio je posvećen zajedničkom promišljanju uloge i značaja koje su omladinske radne akcije imale u socijalističkoj Jugoslaviji. Šta su bile omladinske radne akcije? Izraz ogromne vere u svetlu budućnost zajedničke zemlje i spremnosti da se kroz volonterski rad lično učestvuje u njenoj izgradnji? Škola samoupravljanja i/ili neki oblik prinudnog rada? Stepenik u napredovanju u partijskoj hijerarhiji? Način na koji su se regrutovali budući partijski kadrovi?

Nastale još u toku rata, omladinske radne akcije nakon rata prerastaju u akcije obnove zemlje i izgradnje infrastrukture i nastavljaju se na različitim gradilištima sve do sredine osamdesetih. Prva velika savezna akcija bila je izgradnja pruge Brčko – Banovići od maja do novembra 1946. na kojoj je učestvovalo 62.268 omladinaca/ki. Prugu Šamac – Sarajevo tokom 1947. gradilo je 217.234 brigadira/ki, istovremeno praveći i 17 mostova i devet tunela. Od 1953. za šest godina autoputem Bratstvo-jedinstvo, u čijoj izgradnji je učestvovalo 251.737 brigadira/ki povezana je Ljubljana sa Đevđelijom. Šezdesetih i sedamdesetih građeni su nasipi i uređivan Zagreb, obnavljani Banjaluka i Skoplje posle zemljotresa, građena Jadranska magistrala, pruga Beograd – Bar, Đerdap… Malo je poznato da je izgradnja Novog Beograda započeta radom omladinskih brigada. Danas izaziva nevericu činjenica da je za nekoliko decenija koliko su postojale, na 30 saveznih i 60 republičkih i pokrajinskih akcija kroz omladinske radne brigade prošlo između 600. 000 i milion uglavnom mladih ljudi iz različitih delova Jugoslavije i sveta.

Tokom ovog javnog vođenja bilo je reči i o tome kako se radnih akcija sećaju oni/e koji su u njima učestvovali/e, kao i u čemu je relevantnost ove vrste nasleđa za današnjicu. O omladinskim radnim akcijama govorili su Slobodan Selinić (Institut za noviju istoriju Srbije) i Miodrag Kapetanović (Matematički institut SANU).

Narednji javni obilasci biće posvećeni mesnim zajednicama kao osnovnom obliku samoupravnog organizovanja građana/ki na lokalnom nivou i način ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja i studentskom pokretu iz juna 1968 koji je u svojim zahtevima integrisao elemente kritike realnog socijalizma i kapitalizma, ukazujući na nedostignute ideale slobode i emancipacije u jugoslovenskom društvu. Urednica programa i moderatorka je Marijana Stojčić.

Obilazak se održava u organizaciji Foruma za primenjenu istoriju uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe u okviru projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“.

Preporučujemo:

Nenad Lajbenšperger, Prinudni rad u okvirima nemačke ratne privrede tokom Drugog svetskog rata u Srbiji: preuzimanje pdf

Javno vođenje „Radničko samoupravljanje – između emancipatorskog projekta i neuspelog eksperimenta?“ realizovano je u zgradi nekadašnje firme Metalservis u Karađorđevoj ulici 65, u petak 7. juna 2013. od 18 do 19 časova. Danas se na toj lokaciji nalazi Fakultet za medije i komunikacije univerziteta Singidunum.

Obilazak i razgovor „Radničko samoupravljanje – između emancipatorskog projekta i neuspelog eksperimenta?“ bio je posvećen nasleđu jugoslovenskog socijalizma, čiji je cilj otvaranje prostora za zajedničko promišljanje:

-Emancipatorskog nasleđa socijalizma, u prvom redu ideja i praksi čiji cilj je trebalo da bude oslobođenje rada i čoveka i društvo zasnovano na solidarnosti, vrednosti rada po sebi i autonomiji individue i društva u celini

-Ideološke upotrebe tih ideja u svrhu legitimizacije tadašnjeg sistema;

-Promišljanje u kojoj meri je to nasleđe relevantno danas u traganju za alternativama dominantnoj organizaciji društvenog života.

Tokom obilaska zgrade govorilo se o ideji i praksi radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji kao obliku ekonomske demokratije i uslovu za istinsku političku jednakost. Utemeljeno u pravu radnih ljudi da putem radničkih saveta sami upravljaju preduzećem i odlučuju o rezultatima svoga rada, samoupravljanje je postepeno uvođeno od pedesetih godina dvadesetog veka. Tokom ovog javnog vođenja bilo je reči i o kompleksnosti i protivrečnostima koje je nosilo uvođenje samoupravljanja u Jugoslaviji, napetosti koje su se pojavljivale u njegovom ostvarivanju, kao i načina na koji je ono oblikovalo tadašnju društvenu strukturu. O radničkom samoupravljanju govorili su Mladen Lazić, profesor sa odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Kraus, nekadašnji direktor firme Metalservis i drugi.

Naredni javni obilasci biće posvećeni mesnim zajednicama kao osnovnom obliku samoupravnog organizovanja građana/ki na lokalnom nivou i način ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja; omladinskim radnim akcijama koje su tokom svog postojanja 1947 – 1981 odigrale ogromnu ulogu u izgradnji zemlje i u kojima je volonterski učestvovalo stotine hiljada uglavnom mladih ljudi iz zemlje i sveta i studentskom pokretu iz juna 1968 koji je u svojim zahtevima integrisao elemente kritike realnog socijalizma i kapitalizma, ukazujući na nedostignute ideale slobode i emancipacije u jugoslovenskom društvu. Urednica programa i moderatorka je Marijana Stojčić.

Obilazak je održan u organizaciji Foruma za primenjenu istoriju uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe u okviru projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“.

• Previous
• Next