Izložba o Holokaustu u Srbiji: problem selektivnog sećanja

autor: Milovan Pisarri, istoričar
preuzeti  doc

Prvog aprila, posle više od dva meseca, zatvorena je izložba “Holokaust u Srbiji 1941-1944”. Prošlo je od tada desetak dana, te smatram da je došao trenutak da se javno razmene utisci i da svako ko ju je pogledao iznese svoje mišljenje o tome kako su se autori postavili prema Holokaustu u Srbiji i da li su ga široj publici predstavili na odgovarajući način. Kao istoričar koji se bavi ovim pitanjem i kao urednik bloga Posete Starom sajmištu, smatram da je moja odgovornost da ovde iznesem svoja razmišljanja.

Postavka izložbe “Holokaust u Srbiji. 1941-1944.” u Muzeju istorije Jugoslavije, 27. januar – 1.april 2012. Fotografija: MIJ

Kao što je poznato, izložba je otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije 27. januara 2012, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, a pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srbije. Njeno otvaranje imalo je ogroman značaj bar iz dva razloga: prvo, jer je reč o prvoj izložbi o Holokaustu u Srbiji koja je ikada organizovana, a drugo, zato što je javno predstavila službeni ulazak Srbije u Radnu grupu za međunarodnu saradnju u oblasti obrazovanja, sećanja i istraživanja Holokausta (Task Force for International Cooperation on Holocaust Education, Remembrance, and Research; skraćeno, ITF. www.holocausttaskforce.org). Naime, tri sata pre otvaranja izložbe, 27. januara u 11 sati, održana je na lokaciji logora Sajmište komemoracija za žrtve Holokausta. Prisutni su bili predsednik Republike Boris Tadić, gradonačelnik Dragan Đilas, predstavnici Saveza jevrejskih opština Srbije, predsedavajući ITF Karel De Beer, ambasadori Izraela i Holandije, kao i mnogi drugi zvaničnici.

Građu koja je upotrebljena u okviru izložbe o Holokaustu u Srbiji, kao i prateće tekstove, koji zajedno predstavljaju put ka upoznavanju Holokausta u Srbiji, izabrali su istoričari dr Momčilo Mitrović, dr Aleksej Timofejev i mr Jelena Petaković, svi iz Instituta za noviju istoriju Srbije. Postavku je organizovala arhitekta Ozarija Marković Lašić. Kao što se navodi u saopštenjima za medije, pored Vlade i raznih Ministarstava, nastanku izložbe svoj doprinos je dalo još preko pedeset drugih institucija u zemlji i inostranstvu, uključujući i Jad Vašem.

Izložba “Holokaust u Srbiji. 1941-1944.” u Muzeju istorije Jugoslavije: Postavka sa plakatima “Antimasonske izložbe” iz 1941/42. Fotografija: MIJ

 

Prostor koji su autori imali na raspolaganju podeljen je na više posebnih prostorija, koje prikazuju najvažnija pitanja vezana za Holokaust u Srbiji: položaj jevrejske zajednice pre Drugog svetskog rata, antisemitizam i antijevrejske mere proglašene oktobra 1940. u Kraljevini Jugoslaviji, dolazak nemačkog okupatora i uvođenje nacističkih rasnih zakona, početak progona, istrebljenje Jevreja u Srbiji pod nemačkom okupacijom i logor Sajmište, plakati s antimasonske izložbe iz 1941/42, uništenje Jevreja u drugim delovima Srbije koji su tada bili pod okupacijom nemačkih saveznika (u Bačkoj pod mađarskom vlašću, u Sremu pod NDH, na delu Kosova pod italijanskom vlašću), osobe jevrejskog porekla koje su preživele Holokaust, učešće Jevreja u ratu i, na kraju, stanje postojećih memorijala. Prolazeći kroz ove prostorije, posetilac nailazi i na druge, takođe jako važne segmente izložbe, nešto drugačijeg karaktera: na dokumentarne filmove koji beleže svedočanstva preživelih i prikazuju Holokaust u Srbiji, na fotografije stradalih u velikom formatu, na rekonstrukcije ćelija u logorima na Banjici i na Crvenom krstu u Nišu, na imena pravednika iz Srbije itd.

Bogatstvo izloženog materijala i ogromni izložbeni prostor podrazumevali su, pretpostavljam, višemesečni naporan posao, kao što je uostalom slučaj sa svim događajima takvih razmera: počevši od traganja za adekvatnom građom u institucijama u zemlji i šire, sve do njenog kopiranja, slaganja, pisanja pratećih tekstova i savetovanja s drugim stručnjacima u cilju dobijanja povratnih informacija o svom radu, već pomenuta saradnja s preko pedeset institucija, i naravno, citiranje autora koji su se najviše bavili Holokaustom u Srbiji.

Zbog svega toga, realizacija izložbe nije bila lak poduhvat, i to treba priznati bez oklevanja. Nedostatak prethodnih inicijativa ove vrste sigurno je za autore predstavljao veliku poteškoću, i samim tim, veliku odgovornost, s kojima su se oni morali nositi tokom izbora materijala i njegovog predstavljanja široj javnosti. Upravo je svest o odgovornosti ono što istoričara navodi da u trenutku nastanka svog rada sebi postavlja sledeća pitanja: Šta je moj cilj? Koja pitanja sam otvorio? Kakav sam doprinos dao ovoj temi? Koji su dalji tokovi istraživanja? A naročito: Koje su posledice mog rada?

Naravno, ova pitanja su važna kad je u pitanju nastanak dela namenjenih stručnoj publici, ali trebalo bi da budu još važnija u svakoj fazi predstavljanja nekog rada široj javnosti, jer se u ovom slučaju najviše pokazuje društvena odgovornost istoričara. Naime, kad je u pitanju izložba istorijsko-edukativnog karaktera, istoričaru mora biti jasno da će ljudi koji će gledati, slušati ili čitati njegov rad, u većini slučajeva po prvi put saznati nešto o određenim segmentima istorije koji im se prezentuju kroz izbor materijala i metodologiju autora izložbe. Autor, dakle, uvek mora imati u vidu odgovornost koju ima: jer čovek koji uđe u izložbeni prostor bez znanja, odatle izađe s velikom količinom informacija koje su većim delom upravo one koji je sam autor svesno odlučio da mu prenese. U slučaju izložbe o Holokaustu, autor takođe mora biti svestan činjenice da su među posetiocima bez šireg poznavanja pitanja stradanja Jevreja u Srbiji naročito brojni upravo učenici srednjih škola, odnosno osobe u ključnoj fazi razvoja tokom koje se uobličava njihov pogled na svet.

Problem selektivnog sećanja

Da izložba o Holokaustu ima ogroman značaj, u to svakako nema sumnje. Da su predstavnici jevrejskih opština zadovoljni jer se napokon, posle sedamdeset godina od istrebljenja njihovih porodica, prijatelja, i uništenja njihovog sveta, Vlada zemlje u kojoj žive odlučila da ipak nešto uradi, ni u to, naravno, nema sumnje. Ali da je izložba bar delom nastojala da spasi obraz i ondašnje i današnje Srbije, ni u to, nažalost, nema sumnje.

Ovim rečima želim da skrenem pažnju na problematiku koju izložba ipak, uprkos svim svojim zaslugama, u sebi nosi. Posle pohvala, naime, uvek sledi trenutak kritike.

Problematika leži u tome što je poruka koju šalje jasna i, nažalost, u savršenom skladu s opštim porukama koje su godinama slate od strane svih zemalja u kojima je postojala bilo koja vrsta kolaboracionizma: Nemci snose svu odgovornost za Holokaust, i oni su jedini krivci. Postojali su neki domaći izdajnici (autori izložbe stavljaju akcenat na Ljotića, koga ni današnji četnici ne podnose, čini mi se), ali ipak, zaključuje se na osnovu pratećih tekstova, vlasti, policija i pojedinci u ovoj zemlji nisu odigrali neku značajniju ulogu.

Da su Nemci odgovorni za Holokaust, opšte je poznata stvar: ali pošto to već odavno znamo, trebalo bi da prestanemo da se krijemo iza te činjenice i počnemo da govorimo o onima koji su bili njihovi verni saveznici u izvršenju genocidnog plana i koji su delili njihovu rasnu ideologiju i iskrenu želju da se Jevreji, ali i Romi, istrebe. Mi moramo da govorimo o odgovornosti svojih predaka, a ne samo o Nemcima ili o susedima. Govoriti stalno i iznova samo o njima ne samo da je „politički korektno“  zato što ne uznemirava nikoga, već predstavlja i kontinuitet između nacionalističkog političkog govora i istorijskog revizionizma, koji su danas glavni faktori odgovorni za opšte prihvatanje fašističkih modela u društvenim, ali i u ekonomskim odnosima.

Govoriti samo o drugima, a samo ponekad i jako nebulozno spomenuti ulogu srpskih vlasti u to doba, znači primeniti jednu vrstu selekcije sećanja, odnosno doneti odluku da neke stvari ne treba pokazati, znajući da će srednjoškolac koji poseti izložbu organizovanu od strane Vlade, teško moći da poveruje da su možda i neki njegovi preci imali zločinačku ulogu u Holokaustu. Kako bi neki nastavnik mogao, sve i da hoće, demantovati istinu propagiranu od strane državnih aparata? Da li više vredi reč jednog običnog nastavnika ili pak predsednika države, ministra ili doktora istorijskih nauka?

Konkretno, pribegavanje selektivnom sećanju vidljivo je u skoro svakoj izložbenoj prostoriji.

Na početku izložbe, izostaje bilo kakvo objašnjenje prirode antisemitskih zakona proglašenih u oktobru 1940, već se navodi neka vrsta opravdanja za njihovo donošenje: „Zakonske mere protiv Jevreja donete su u izmenjenoj spoljnopolitičkoj situaciji. Odnosile su se na razna ograničenja koja nisu uvek dosledno sprovođena“. Spominju se novine antisemitskog karaktera bez odgovarajućih ključnih objašnjenja koja bi pokazala da se, iako antisemitizam i filogermanizam nisu bili prisutni u narodu, isto ne može reći za vladajuću političku, ekonomsku i kulturnu elitu. Naravno, ni reči o kontroverznoj figuri vladike Nikolaja Velimirovića, u čijim su zapisima prisutne antisemitske ideje, dok je njegova podrška Hitleru, kao i Dimitriju Ljotiću, više nego javna. Uprkos svemu tome, 2003. godine Srpska pravoslavna crkva proglasila ga je svetiteljem. Ni o reči o odgovornosti Pavla Karađorđevića, koji je nedavno rehabilitovan.

Paralelno s odlukom da se ovi problematični momenti preskoče, autori su odlučili da predstave predratnu jevrejsku zajednicu na način koji smatram prilično opasnim. Naime, jedna od prvih rečenica glasi: „Sticajem okolnosti Jevreji su dominantno bili građansko stanovništvo prisutno u industriji, trgovini i bankarstvu gde su često imali većinski i odlučujući uticaj“.

Takva kategorizacija Jevreja, moramo naglasiti, apsolutno je neprihvatljiva. Ona predstavlja užasan stereotip koji je bio jedan od najvažnijih osnova Gebelsove antisemitske propagande u nacističkoj Nemačkoj. I zaista izaziva čuđenje to što su autori odlučili da publici baš na ovakav način predstave Jevreje iz Srbije stavljajući akcenat na klasnu kategorizaciju kad je poznato da je jevrejska zajednica bila raznolika kao i svaka druga nacionalna zajednica. Na primer, poznato je da je na Dorćolu živelo mnogo siromašnih Jevreja.

Klasna kategorizacija izražena u tekstu potvrđena je pratećim fotografijama preko kojih se stiče utisak da su Jevreji stvarno bili oni koji su držali konce srpske industrije i celokupne ekonomije.

Nažalost, moram da naglasim da je ovakav početak izložbe jako problematičan upravo zato što bi u prvoj prostoriji trebalo da se dobiju osnovna sredstva za razumevanje svih ostalih prostorija. Posetilac će, dakle, u drugu prostoriju ući bez važnih informacija i s iskrivljenim pogledom na Jevreje.

Tokom cele izložbe uloga kvislinških snaga – od Nedićevih vlasti do beogradske policije pod vodstvom Dragomira Dragog Jovanovića, komesara specijalne policije Jovana Nikolića i mnogih drugih – jednostavno je prićutkivana, čak i kad se srpski žandarmi (pa i četnici) pojave na okačenim slikama. Koliko je njihova uloga bila važna, može se videti iz mnogih izvora. Ovde ćemo navesti samo dva: knjiga Olivere Milosavljević Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, koju možete pročitati na adresi http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi07.pdf, i članak Filipa Davida Ćorave bake objavljen u februarskom broju Jevrejskog pregleda, koji možete pročitati na adresi http://www.savezscg.org/files/jevrejski-pregled-02-2012.pdf.

Nasuprot prićutkivanju uloge srpskih kolaboracionista stoji pak naglašavanje uloge drugih kolaboracionista. Tako se unutar izložbe našlo dovoljno mesta za Džafera Devu, Albanca koji je u Kosovskoj Mitrovici otvoreno bio na strani nacista i imao važnu ulogu u progonu lokalne jevrejske zajednice (ali i tamo, upravo kao i u drugim oblastima pod nemačkom okupacijom, Nemci su bili ti koji su odlučivali kad i kako istrebiti Jevreje, sigurno ne Džafer Deva), dok s druge strane uopšte nije pomenuta činjenica da su delovi Kosova pod italijanskom vlašću predstavljali sigurno područje ne samo za lokalne Jevreje, već i za Jevreje izbegle iz ostalih delova zemlje koji su tu potražili spas od progona. Takođe nije pomenuto ni to da je u martu 1942. godine u Prištini, upravo u jedinoj situaciji u kojoj su italijanske vlasti popustile pod pritiskom nacista i predale im prvu grupu od 51 jevrejske izbeglice, albansko Ministarstvo unutrašnjih poslova intervenisalo i spasilo ostalih stotinak izbeglica.

Greške  

Drugi veliki problem izložbe na koji moramo skrenuti pažnju jeste velika količina grešaka u predstavljanju fotografija i u pratećim tekstovima. Dok je problem selektivnog sećanja donekle podložan diskusiji i različitim stavovima, u ovom slučaju greške predstavljaju činjenično stanje u vezi s kojim nema mesta polemici. Greške jednostavno postoje. Navešćemo ovde neke od najkrupnijih.

Šoa – Prva nedopustiva greška jeste, kao što je primetio Nikola Radić Lucati, pogrešno napisana reč „Šoa“ na hebrejskom. Napisana je naopačke.

Brojke – prva cifra na koju nailazimo na samom početku izložbe govori da je u Srbiji pre Drugog svetskog rata živelo 39.272 Jevreja, a da je njih 4.772 preživelo. Između prve i druge prostorije pak piše da je u Srbiji živelo njih 33.579, od kojih je 27.024 ubijeno (dakle, oko 6.500 je preživelo).

Kladovo transport – u pratećem tekstu, najpre piše da su muškarci stradali tokom „krvavog marša“ u septembru 1941, dok nešto kasnije saznajemo da su streljani u oktobru 1941.

Krematorijum – mada simbol Holokausta, u Srbiji nije postojajo nikakav krematorijum, pa su Jevreji ubijani ili streljanjima (muškarci) ili u dušegupkama (žene, deca, starci, bolesnici). Projekat o izgradnji krematorijuma na Sajmištu i kasnije na Banjici, bio je aktuelan tek 1943, dakle, kad se Holokaust u Srbiji već odavno završio. Ne može se postaviti nacrt projekta krematorijuma na kojem piše 1943. godina pored logora za Jevreje iz 1941. godine.

Fotografija interniranih – Na jednoj slici vide se internirci na Sajmištu. Međutim, nije reč o Jevrejima, nego o internircima Prihvatnog logora Zemun tj. logora za zarobljene partizane (u jednom trenutku i za četnike), političke zatvorenike i prinudne radnike, koji je bio u funkciji od 1942. do 1944. godine na istom mestu gde je prethodno bio logor za Jevreje.

Fotografija uprave logora – kao što je poznato, slika koja je neko vreme predstavljana kao slika uprave logora Sajmište, u stvari je falsifikat. Originalna fotografija, koja se odnosi na period rada logora posle istrebljenja Jevreja, može se preuzeti sa adrese http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/sajmiste-anhaltelager.php.

Pravopisne i štamparske greške – Budući da je reč o izložbi istorijsko-edukativnog karaktera, smatram da je nedopustivo da se u pratećim tekstovima javljaju pravopisne i štamparske greške.

Zaključak 

Organizovanje prve izložbe o Holokaustu u Srbiji svakako predstavlja događaj od izuzetnog značaja. Ali upravo zbog njene velike važnosti izložbu je trebalo organizovati s više pažnje, i pri tom zrelije pristupiti tom periodu istorije dvadesetog veka koristeći se iskustvima drugih zemalja, prateći tokove savremenih shvatanja Holokausta i, naravno, jasno ukazujući na to kolika je bila odgovornost domaćih ličnosti i institucija, jer to ne treba da se krije. Prećutkujući ulogu srpskih kolaboracionista naš se položaj stavlja na nivo kontinuiteta zločina: selektivno sećanje koje briše odgovornost naših predaka vernih nacizmu svrstava nas u polje revizionizma, ne dozvoljava spokojno suočavanje s prošlošću, ali i otvara prostor da se isti oblici mržnje neometano pojave u našem društvu jer nam uskraćuje mogućnost da ih prepoznamo, misleći i dalje da su samo Nemci bili odgovorni za Holokaust, za rasnu ideologiju i društveno prihvaćenu normalnost u kojoj ubijati nevine ljude, žene i decu pre svega, zato što pripadaju drugom narodu ili zato što ih smatramo odgovornim za patnje (realne ili izmišljene) koji je naš narod pretpreo, nije nikakav greh.

Pozivam ovde sve one koji su zainteresovani da pošalju na mejl bloga svoja zapažanja i kritička mišljenja o izložbi, kao i greške koje su primetili, ali i savete autorima i organizatorima, i sve ostalo što misle da je važno pomenuti.

Mislim da je važno da naša mišljenja i spisak grešaka prikupimo i pošaljemo autorima, organizatorima, predsedniku Republike i Ministarstvima koja su podržala inicijativu, ITF, Jad Vašemu i svim organizacijama koje su bile uključene u nastanak izložbe, u nadi da će greške biti ispravljene i da će sledeći događaj vezan za Holokaust biti organizovan na najbolji mogući način.

preuzeti katalog izložbe

This entry was posted in Članci and tagged , , . Bookmark the permalink.